Da li da sudim još te seoske lige gde ni WC-a nema

Fudbalski teren, slika: https://www.pexels.com

Oduvek sam voleo fudbal. Moji kažu da sam jurio za loptom, puzajući, dok još nisam ni stao na noge. Za mene nije postojala nikakva druga igračka sem fudbalske lopte i to su znali svi koji su dolazili u našu kuću. Pa mi zato nisu donosili na poklon ni kamiončiće i makete automobila i aviona, ni bagere i utovarivače, ni kuce i mace… Samo fudbalske lopte, koje sam jedino priznavao za poklon.

Dobro, mogao je da prođe i dres, nekad Zvezdin, nekad Partizanov – tu nikako nisam mogao da izabarem pa je sve zavislo od stanja moje komunikacije sa tatom, koji je zagriženi Zvezdaš. Kada „me sluša“ i kad nađe vremena za pikanje lopte sa mnom, onda kada to dosadi mojim drugarima, i ja sam Zvezdaš. U suprotnom, navijam za Partizan.

Kroz čitavo školovanje bio sam najbolji fudbaler u školi i naravno, vođa školskih ekipa na svim takmičenjima na kojima smo najčešće osvajali prva mesta. Ili bar neko od prva tri. Nekako, s polaskom na fakultet, poklopilo se i moje interesovanje za suđenje. Dosadilo mi je da me potežu drugari iz raznih seoskih liga… te fali im ovaj, te fali im onaj,  učini nam, brate, samo sad i tvoji smo dužnici; te zapelo ovde, zapelo onde, ovaj polomio nogu, onaj našao da se ženi baš na dan važne utakmice, ovaj je kum, treći se seli u Nemačku… I tako, okušah se i kao fudbalski sudija. Smejurija i tragedija, u isti mah.

Tek onda sam uvideo koliko je važno ono moje sticanje kondicije,  trčanje za loptom ili bez nje… sva ona moja fizička aktivnost dotadašnja, koja me je u mnogobrojim situacijama spašavale belaja. I velikog i malog.

Da se razumemo, mene niko nije mogao da kupi. Ono jes, pokušavali su, nije da nisu. I nije da se nisu trudili, da nisu obećavali, nudili, i gosti i domaćini. Pare, svinjče, gepek pun zaklanih pilića… papriku ajvarku i turšijarku pred zimnicu, kupus za kiseljenje… a bogami, bilo je i ponuda primamljivih aranžmana za letovanje ili zimovanje.

Ja sam osoba od karaktera i nikad mi ne bi palo na pamet da prihvatim bilo šta iz tog arsenala. Dobro, betonsko pivo ispred seoske zadruge domaćina, može. Može i nešto… da se bocne na čačkalicu, ako selo ima kafanče. Ali samo ako pobede i samo bez prisustva – navijača. Posebno navijača protivničke strane.

Ne jednom se desilo da sam jedva izvukao živu glavu, pred navijačima nezadovoljnim, ne mora samo  mojim suđenjem, nego samim rezultatom. Oni bi da pobede, a ja sam njihovoj uzdanici dao crveni karton zbog preoštorg starta na protivničkog igrača. I penal pride, jer je bio u poziciji iz koje se go jednostavno ne promašuje.

Nije lako biti sudija na fudbalskim utakmicama najnižeg ranga takmičenja… seoskih liga.

Dobro, za stative se uvek snađu. Ako nemaju svoje šume, dovoljno je prošetati do najbližeg sela koje ih ima, odseći nekoliko vitkih stabala i – problem je rešen. Uvek se nađe neko voljan da pokosi teren, nije ni neki trošak obeležiti ga i… igra može da počne.

Malo je teže kada su u pitanju … drugi objekti sportske infrastrukture. Ono, ne moraš baš da imaš svlačionicu, ni ti kao sudija, ni igrači, ali bre – pa toalet je nešto što bi svaki, i najzapušteniji sportski teren trebalo da ima. Pogotovi sad kad su mobilni toaleti na iznajmljivanje www.tiptopnml.com.

Lako je publici. Domaći otrče do svojih kuća, do komšijskih klozeta, na selu i dalje svaka kuća ima pod obavezno poljski toalet, ali šta bre da rade ovi iz gostujućih ekipa, delegati, sudija?

Gde ja smem da utrčim u neko dvorište, dobar dan domaćine, ja bi da se poslužim… znate, Vašim klozetom, da ne idem iza kuće… a pritom sam već dao dva žuta kartona domaćim igračima ili su mi udarili recku još onomad kad su igrali protiv ekipe iz trećeg sela pa im nisam dosudio penal, a bio sporni trenutak?!

Ne znam šta ću, ali ovako više ne ide. Evo, baš sam rešio i da se oženim, ženče mi već negoduje, a meni je fudbal i dalje ne samo u nogama, nego i u glavi. Sve se nešto mislim, ima ovako da presečem: postavite vi toalete na svaki teren, pa eto mene još koju godinu da se ganjam sa vama po kojekakvim preoranim njivama, utrinama zaraslim u korov i vrvinama do njih.

Ovako, brate, više ne biva.

Оставите одговор